Predsednik Finske, Aleksander Stub, govoreći na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, ponudio je nekoliko nordijskih saveta.
„Mi Finci u ovakvim situacijama ostajemo smireni, hladni i pribrani, pa ono što prvo radimo jeste da se okupamo u ledu, a nakon toga idemo u saunu i onda razmišljamo“, napominje u analizi Patrik Vintur urednik u Gardijanu.
Suočen sa onim što je opisao kao „kakofoniju“ šokirane diplomatije, predložio je: „Treba manje da pričamo, a više da radimo“.
Njegov letonski kolega Edgars Rinkevičs je u međuvremenu priznao da takve rasprave o odnosu Evrope sa SAD liče na psihološko savetovanje.
Rekao je da je zabrinut da deo evropske kulture jednostavno nije privlačan modernoj Americi: „Pokušavamo da razmislimo i tražimo savršeno rešenje. Veoma smo orijentisani na proces, a ne na rezultate“.
Nova premijerka Islanda Kristrun Froštadotir pozvao je Evropu da pokuša da smiri stvari.
„Postoji mnogo vrućeg vazduha i nema mnogo jasnoće o tome šta SAD govore i šta očekuju. Hajde da se uverimo da ne reagujemo na pogrešne stvari“, rekla je ona.
„Ne možemo bez Amerikanaca. Oni malo bacaju stvari u vazduh, ali naša je odgovornost da ih uhvatimo, da ih srušimo, a ne da ih držimo u vazduhu“.
Lako je reći, teško je učiniti. Kada američki potpredsednik, Džej Di Vens, poseti koncentracioni logor Dachau, a potom iznese poruku koja u suštini podržava Alternativu za Nemačku (AfD) samo nekoliko dana pre nego što Nemačka ide na izbore, većini Nemaca je teško da veruju da su Sjedinjene Države zaista u fazi slušanja, kao što to privatno uveravaju njihovi zvaničnici.
Portret Evrope u stilu Breitbarta, sa komesarima, zatvorenim disidentima, nameštenim izborima i rasprostranjenom cenzurom, delovao je kao iluzija pred bezbednosnim establišmentom u publici.
Biti obavešten da je pravi neprijatelj Evrope unutar nje, i da ste vi taj, bilo je kao što je nemački ministar odbrane Boris Pistorius oštro reagovao jednostavno neprihvatljivo.
Zaista, konsenzus koji je nastao u Minhenu i njegovim prethodnim danima bio je da je Trump 2.0 mnogo disruptivnija i haotičnija sila nego što su to britanski, evropski i bliskoistočni diplomati ikada strahovali.
Nagle i neuredne odluke u spoljnim poslovima usledile su jedna za drugom, uz izvršne naredbe.
Ser Aleks Jangar, bivši šef MI6, tvrdio je da je Tramp uneo amoralni svetski poredak bez pravila, u kojem je jedini resurs koji je važan sirova moć.
„Prešli smo iz sveta pravila i multilateralnih institucija u svet vođa koji prave dogovore preko glava slabijih i manjih zemalja“, rekao je.
„Ovo je naš novi svet. Ovo je svet Donalda Trampa. Ključna psihološka promena koju moramo napraviti je u tom svetu. Više ne funkcionišemo u svetu sistema, već u svetu podsticaja“.
Ali Minhen je pokazao da postoje dva osnovna pitanja neslaganja Evrope – da li je prekid sa Amerikom moguće popraviti i šta Vladimir Putin zapravo želi, što je tema koja evropske zvaničnike zaokuplja gotovo jednako kao i pokušaj razumevanja šta želi Tramp.
Ukrajinski predsednik, Volodimir Zelenski, nije bio daleko od istine kada je rekao da je Putinova senka bila u svakoj razgovoru u Minhenu.
„Najuticajniji član NATO-a trenutno deluje da je Vladimir Putin“, našalio se.
Jedna škola mišljenja o SAD, kako ju je izrazio Stub, tvrdi da bi Tramp obratio pažnju ako EU konačno učini ono što je dugo obećavala i poveća vojnu potrošnju.
„Moramo preuzeti veću odgovornost, povećati vojnu potrošnju i razmisliti kako Evropa može doneti dodatnu vrednost SAD“, rekao je.
S druge strane, Natalija Toči, iz italijanskog think-tanka IAI, postavila je pitanje da li se možda između Evrope i SAD događa nešto dublje.
„Jedna interpretacija onoga što se dogodilo poslednjih dana je da možda ova administracija SAD-a baš i nije mnogo zainteresovana za nas, a možda ako delujemo tako što ćemo trošiti više na odbranu, i sve ostalo, možemo nekako ponovo probuditi interes SAD-a i možda čak i naklonost SAD-a prema Evropi, uključujući Ukrajinu. To je najbolji mogući scenario“, rekla je.
„Ali da li bismo trebali da razmotrimo postojanje scenarija u kojem nije ništa što možemo učiniti da ponovo probudimo tu ljubav, naklonost i interes, i stoga smo sami, suočeni sa američkom administracijom koja nas namerno želi oslabiti i podeliti?“
Friidrih Merc, verovatni sledeći nemački kancelar nije otišao tako daleko kao Toči, ali je prihvatio da je Vensov govor proširio tačke neslaganja između Evrope i SAD-a.
„Nesuglasice između SAD-a i Evrope su dobile potpuno novu kvalitet“, rekao je.
„Sada se radi o našem osnovnom razumevanju demokratije i otvorenog društva. Sada se radi o nezavisnosti sudova i podeli vlasti i o osnovnom konsenzusu do sada u vezi sa stvarnim pretnjama našoj slobodi.“
Robert Habek, nemački zeleni vicekancelar, takođe je osetio da se nešto osnovno promenilo.
Američka vlada je „retorički i politički stala uz autokrate“, rekao je.
Tokom vikenda u Minhenu, „zapadna zajednica vrednosti je ovde ukinuta“.
Dodao je: „Jedno mora biti jasno: ovo nije konzervativizam, niti ono što je konzervativizam nekada značio. Ovo je autoritarno-revolucionarno“.
Ipak, za većinu Evropljana još je najbolje videti da li se brak bez ljubavi može spasiti: alternative poput probnog razdvajanja, da ne govorimo o punom razvodu, previše su zastrašujuće da bi se razmatrale.
Evropa nije spremna da bude sama, uz američki nuklearni kišobran.
Tako da je fokus koji je nestao u toj tjeskobi zapravo na velikom povećanju evropske vojne potrošnje, ne samo zato što bi to na kraju učinilo Evropu nezavisnijom od SAD, već i zato što bi možda moglo ubediti Trumpa da ne napusti sigurnost Evrope i Ukrajine.
U svom govoru na Minhenskoj konferenciji, odlazeći nemački kancelar, Olaf Šolc, predvideo je da će svaki budući kancelar izuzeti vojnu i bezbednosnu potrošnju iz „zaduživačke kočnice“ utvrđene nemačkim ustavom.
„Ako rat u srednjoj Evropi nije hitna situacija“, pitao je, šta jeste?
Slično tome, predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, obećala je Trampu da će EU ponuditi hrabar novi pristup izdacima za odbranu koji bi „iznosio pomeranje planina“.
Povećanje potrošnje EU za odbranu sa 200 milijardi evra (167 milijardi funti) pre početka rata u Ukrajini na 320 milijardi evra prošle godine ne bi trebalo samo da se nastavi, već da se ubrza. Kada bi se potrošnja EU mogla povećati sa 2 na tri odsto BDP-a, otključale bi se stotine milijardi investicija.
Aktiviranje klauzule o izbegavanju ulaganja, što je način da se većina troškova odbrane isključi iz pravila o dugu EU, mogla bi se postići transformacija.
Ali obećanje da će se povećati potrošnja za odbranu u roku od godinu dana ne bavi se ovde i sada i zahtevima američkih zvaničnika koji kažu da rade na Trampovom vremenu – što zahteva rešenje za sve sutra.
Tramp se sprema da izvrši pritisak na Evropu da li ima resurse da Ukrajini pruži kredibilnu bezbednosnu garanciju.
„Pronalaženje evropskog modela sui generis je teško jer ono što Evropljani mogu da pruže ad hoc ne bi ponudilo kredibilnu zaštitu“, napisala je Klaudija Mejdžor, nemački stručnjak za bezbednost, u radnom dokumentu za SVP (Nemački institut za međunarodne i bezbednosne poslove) u januaru.
Raspoređivanje EU ove vrste bilo bi moguće samo uz pribegavanje snagama koje su već uključene u NATO odbrambeno planiranje i NATO-ovim „strateškim omogućavačima“.
EU još nije sprovela tako snažnu operaciju ovog obima. Bez učešća SAD, takva misija ne bi bila kredibilna.
Ono što bi bilo potrebno za odvraćanje jedne zemlje bila bi „dodatna snaga zapadnog idealnog kontingenta od oko 150.000 vojnika“.
Mejdžor zaključuje: „Pristup ’blefiraj i moli’ koji se u suštini zasniva na nadi da ga Rusija neće testirati bio bi nemaran i povećava verovatnoću rata u Evropi.
Postaje više otrežnjujuće. Ona nastavlja: „Na osnovu snage ruskih oružanih snaga raspoređenih u Ukrajini (otprilike 600.000-700.000), i uzimajući u obzir ukrajinske oružane snage (više od 100 brigada), idealna dodatna snaga zapadnog kontingenta koja je potrebna bila bi oko 150.000 vojnika.
Kako bi ove snage bile u stalnoj pripravnosti, postojala bi potreba da se rotiraju. Ovo bi efektivno utrostručilo potrebu za silom.“ U tom kontekstu, svaka ponuda koju Kir Starmer da u pogledu britanske vojske moraće biti ogromna.
Možda će i dalje biti potrebna saradnja SAD, što je otvoreno pitanje.
Mejdžor piše: „Misija u potpunosti bez podrške SAD je nezamisliva zbog mešavine sposobnosti potrebnih za takav poduhvat. Kapaciteti SAD u oblastima vazdušne patrole, vazdušne i protivraketne odbrane i komandovanja i kontrole uopšte, ostaju ključne sposobnosti i neophodan preduslov za raspoređivanje savezničkih snaga.
Dok se većina, ako ne i sve, američke operacije mogu izvoditi na daljinu bez potrebe za velikim američkim vojnim prisustvom u Ukrajini, američko vojno prisustvo bi značajno pojačalo poruku odvraćanja.
Francuzi tvrde da predviđena misija nije uloga sprovođenja primirja na frontu, već više uveravanja na horizontu bojnog polja.
Ali Mejdžor upozorava: „Obezbeđivanje premalo trupa, ili trošenje snaga bez pojačanja, predstavljalo bi blef koji bi mogao pozvati Rusiju da testira vode. NATO bi malo mogao da uradi po tom pitanju.”
Ali to dovodi do druge zabrinutosti Evrope – Putinovih pravih namera.
Mnogi Evropljani vide ruski napad na Ukrajinu kao rat kolonijalne agresije i deo neskrivenog oživljenog ruskog imperijalizma. Nakon što je progutao četiri ukrajinske oblasti, možda će odmarati dve godine, ali će se vratiti još, a autoritarcima koji čekaju na krilima biće poslata šira poruka.
Radoslav Šikorski, poljski ministar spoljnih poslova, tvrdi da je kredibilitet SAD na liniji kako će se ovaj rat završiti: „Ako dozvolite Putinu da vazalizira Ukrajinu, to će poslati poruku Kini da možete povratiti ono što smatrate odmetničkom provincijom i to bi imalo direktne posledice na veliku strategiju SAD, na američki sistem saveza i verovatno na budućnost Taivana.
Pa šta da radimo? Šikorksi je imao genijalno rešenje. Da podsetim Trampa „mi Evropljani kontrolišemo Nobelovu nagradu za mir. Ako želite da ga zaradite, mir mora biti pošten”, prenosi Danas.
Izvor vijesti: haber.ba