Želim vam ovo ispričati ,bio je vrijedan u svakom smislu te riječi .Bio je hrabar i nikoga se sem Allaha nije bojao ,a odaću vam da je bio mamina maza
Završio je tehničku školu u Bihaću 1986godine
Volio je svoje sestre pazio i poštovao
Kada bi god otišao negdje bez njih donosio im je poklone .
Poslije škole bavio se piljarstvom i zemljoradnjom .
Na početku rata prijavio se za policijski sastav.
Hodajući mahalom širio je osmijeh i pozitivu.
Svakom djetetu po bombonu i selam .
Po tome ga pamte ,kažu kako mu lice tmurno nikad nije bilo čak i kad je vrijeme takvo .
Imao je jedno malo janje ,njegova najmlađa sestra ga je najviše čuvala .Kao većina djece nije voljela školu .Alvir joj je radio zadaću .Nikada mu ništa nije bilo teško uraditi za svoje sestre .
Jedan dan dok je Alvirova sestra čuvala janje u voćnjaku vidjela je vojni kamion ,prepala se,zbog buke na ulici i uznemirenosti ljudi janje je pobjeglo prema pruzi .Potrčala je za njim ,a Alvir se proderao “ULAZI U KUĆU”
Ušla je,osjećali su da nešto nije uredu.
Komšiluk je izišao na cestu .
Nikome nije bilo jasno šta se događa i zbog čega je toliko kamiona punih vojnika prolazilo kroz njihovu mahalu
Svi su očekivali objašnjenje .
Alvirov otac Ahmet vidio je starog čovjeka kako iz kamiona krade pušku pokušavajući je uzeti da odbrani svoju porodicu od silnog straha i predosjećaja da se nešto loše sprema.
Vojnici su kružili sa nadom da će naći u toj mahali tu jednu pušku koja im nedostaje .
Među njima je i bio Mišo,bio je njihov čovjek ali velikog srca .
Poznavao je Alvira,volio ga je zbog njegove energije i odanosti .
Pokucao je Alviru na vrata i rekao mu:”SVAŠTA SE DEŠAVA ,SVAŠTA ĆE BITI ,VODI FAMILIJU”
Alvir ga je potapšao po ramenu utrčao u kuću i rekao “SPREMAJTE SE “
Kao najstariji brat njegova riječ je bila svetinja .Trgle su se i brzo spremile bez pitanja.
Smaknuli su ih u drugi grad na sigurno ,a otac i Alvir su ostali .
Prošlo je tri dana svi su bili na oprezu.
Rečeno je ako se do petka ne dogodi nista svi će se vratiti svojim kućama.Svi su bili uznemireni čekali su.Ujutro u petak ništa se nije dešavalo ,svi su sjedili kraj svojih radiona i čekali.
Prošao je dan žene su se čudile zašto niko ne dolazi po njih .Alvir je rekao da sačekaju još malo
Tu noć otišao je do svoje najstarije sestre noseći njeno dijete u rukama pješice od Orljana do Jablanske ,njima je rekao da i oni idu kod ostalih sestara van grada što prije .
U povratku kući je navratio kod svoje još jedne sestre ,došao je na vrata ,ona je inzistirala da uđe bar na kratko da vidi da je njen najmlađi sin prohodao .Sagnuo se na koljena pružio ruke i sa svojim toplim osmijehom uzviknuo “Hodi daji “
Kada je vidio da mu je sestrić prohodao nasmijao se i zagrlio ga sa ponekom suzom u očima.
Rekao je sestri da što prije ide kod ostalih.
Svi su sjedili spakovani i čekali da dođu po njih .Bilo je 10 sati .Sin od njegove najstarije sestre se zavukao ispod stola i rekao :”Moj dajo se sad ovako sakriva ,a svi pucaju”
U tom trenutku se Alvirova mama požalila kako se ne osjeća dobro i izgledala je skroz izgubljeno.
To je bio trenutak kada su Alvira ubili.
Alvir je bio prva žrtva grada Bihaća 1992godine.
Da mu dragi Allah podari Džennet
Tvoja A.